ZAGRLJAJI 2020.

 

 U proteklih šest meseci zagrlio sam samo dve osobe. Grozno. Jezivo. Neljudski.

Posle tih zagrljaja nije bilo nikakvih problema, zaraze ili bolesti.

Imam utisak, a utisci su, na kraju svih balada, jedino što imamo – od onoga što nemamo – da smo u tim neopisivo nežnim a snažnim trenucima grljenja razmenili više životne energije, sile i snage, nego da smo se u normalnim okolnostima grlili satima i danima.

Svedeni smo na pojedinačne hodnike, individualne sanitarne kanale i koridore 

kojima prolazimo i jurimo, bežeći od drugih tela,

od tuđeg disanja, od tuđih nozdrvi,

od tih lepih ljudskih nozdrvi,

tog savršenstva

oblika.

 

Širina - metar levo i metar desno od naših tela, naših jadnih, bednih,

već sada raspadajućih tela, naših veličanstveno lepih, jednostavnih,

tako jednostavnih tela,s tako jednostavnim žudnjama, voljom,

nežnostima,  belim,  glatkim, sanjarenjima,

lepšim od najuglačanijeg

mermera.

 

Opasno je disati blizu ljudi? Udisati ljudske mirise, isparenja, smradove?

Opasno je biti čovek, disati, udisati mirise i isparenja drugog čoveka?

 

Zahvalan sam tim dvema osobama, beskrajno.

I pamtiću vaše zagrljaje zauvek, drage dve.

 

I dozivati u samotnim danima,

 izolovanim noćima,

patetično ali

sveto je

sve

to.

 

Aleksandar Milanković, avgust, 2020.



 Autor: Vasyl Potochnyi (free stock photo)

 

Comments

Popular posts from this blog

SILNI UDES I SILA SPASA

Opelo, naše

PESMA O NOVČANICI OD PEDESET ŠVAJCARSKIH FRANAKA