Za poslednjeg svica

O pustolovini davanja

Povodom postavke Šta biste dali za poslednjeg svica?

Neda Kovinić

galerija Podroom, Kulturni centar Beograd, 9.-30. 7. 2020.

Draga Nedo,

Šta bismo dali, šta bismo dali?

Za poslednje, jedino preostalo, možda već odsutno malecno svetlucavo stvorenje?

Možda već odsutno, možda već nestalo, iščezlo, izumrlo, pokojno.

Možda - nikad više.

Da li bismo, šta bismo tada dali, koga? Sebe, da se vrati, da oživi, da vaskrsne?

Da vaskrsneš?

Koliko svetlosti, koliko prisnosti, koliko tela, poruka tela, koliko prostora,

poruka prostora, znakova, otvorenih dlanova u prostoru,

koliko propetih prsa, koliko obasjanih bokova,

da zasvetliš, poslednja?

Koliko godina, koliko posmatranih, oplakivanih,

umivanih, spiranih, konačno ispranih zidova,

kapcima kvašenih, noktima struganih

zidova?

I koliko milosti za čula i milosti za tela, milosti za rasap između čula i tela?

O, čula,  imajte milosti za telo, o telo, imaj milosti za naša čula!

Ushićuj nas, ne ushićuj nas, ushićuj, ne ushićuj,

ushiti nas, konačno, do kraja,

do odlaska, do iščezavanja,

do nestanka i smrti

poslednjeg svica!

O, čula, ne zasecajte duboko, plakaćemo, plakaćemo!

A svica biti neće.

Koliko da damo, koliko? Koliko pokreta, to su ustajanja, padanja, ustajanja, padanja,

to su ruke ljudi, to su zglobovi ljudi, to su življenja, življenja ljudi,

njihovi krvotoci, izuvijani, to su zagrljeni ljudi,

to su ljudi, svi ti ljudi, posrnuli ljudi,

najzad uspravljeni ljudi,

uspravni ljudi.

Sve te posrnule i uspravljene godine,

ti razrušeni i iznova

podignuti zidovi.

Za malecno svetlucavo stvorenje?

I toliko vere u geometriju i toliko nade u prostiranje prostora,

u oblike, u oblike stvari, oblike tela, toliko vere u vid i sluh,

u dodir, u dosezanje kože ljudi, zar sve to dati,

zar sve to pokloniti, predati, prepustiti?

Zar tebe, zar sebe, zar voljene ljude, voljena mnoštva ljudi, toliko osvetljenih ljudi,  
izgubljenih i nađenih usred materije i materijala, ljudi, obučenih, odevenih,

razgolićenih, ogoljenih, nagih, usnulih, probuđenih

usred krugova, kvadrata i pravougaonika,

izgubljenih, nađenih, nađenih.

Nađeni ljudi. Osvetljeni ljudi.

Viđeni ljudi.

Ljuuudi!

Ljudi!

Osvetljeni svetlucavim malecnim stvorenjem.

To bismo dali, to bismo dali. I dajemo.

Za poslednje, jedino preostalo,

možda zauvek nestalo

malecno svetlucavo

stvorenje.

Sve si to dala za

poslednjeg

svica.

Nestanku

uprkos.

Tvoj, A.

Fotografija: detalj s postavke Nede Kovinić Šta biste dali za poslednjeg svica?