A MOŽDA JE SVE...

-O Gladnim zorama Boruta Kardelja-

Za drevne faraone u Egiptu „stvarati“

označava „zidati sebi grob“.Ova koncepcija

nije pretrpela neke ozbiljne promene tokom

istorije. Doista, u svakom „delu“ treba da

vidimo jednu tajnu piramidu.

Lućijan Blaga[1]

*

U svakom delu – grobnica sazidana. Tako kaže mudri Blaga. Dopevajmo ovu misao. Da, čini nam se da svaki umetnik od svog dela zaista stvara sebi počivalište – za počinak do Sudnjega dana. No, u umetnosti nema (nije moguće a nije ni potrebno) faraonske arogancije, megalomanije, uprezanja hiljada radnika, tehnoloških zagonetki i misterija mistrija i šestara. Elem, umetnik sebi stvara počivalište ali ne po meri komunalnih preduzeća, pogrebnih usluga, sandučara, kamenorezaca. Tu se ne radi o ekonomiji kadaverične distribucije. Nema preostale zapremine. Nema potrebe za čituljama, opelima, plotunima, daćama, buketima, vencima. Ne, umetnik zida svoju grobnicu po aršinima ustalasane svesti, oslanjajući se na statiku krvi i dubinu oduvek prisutnog, ali neprimećenog sveta na koji je, svojim delom, upozorio. Stoga je oplakivanje suvišno.

Umjetnik

ljepotu ne

stvara,

samo upozorava

na nju.

Ljepota je već

u prostoru.

Umjetnost je

upozoravanje

na vrijednosti,

koje svakodnevno

premećemo preko

ruku.[2]

           

*

Gladne zore. Daleko od udobno zavaljene, jeftine, žestine, od standardizovanih poroka i kanonizovanih tabua, daleko od zicer-subverzija i utabanih perverzija, na koje je razvijen imunitet, daleko od Onana, Sada i Mazoha[3]... Svetlosnim godinama daleko od verbalne nimfomanije i poetskog prijapizma. Daleko od rutinskih mitologema o dobroćudnim gorostasima, čiji putevi, iako popločani dobrim namerama, ne vode do pakla, Borut skida zavesu za zavesom i otkriva nemani, skrivene u vukojebinama egzistencije – lepo oblikovane glavurde, graciozne vratine, tananost tonaže. Režanje sa osmehom, ali, začuđujuće kozmetički uređeno, slatko, feromonski mami, doziva.

    

II

U prvim redovima biće bubnjevi,

fanfare.

Nešto što će davati takt.

Potom

sa štitovima, zbijenim u lanac,

teški oklopnici.

Sa čeličnim šljemovima,

koji štite nos,

pokrivaju lica

i ostavljaju otvorene samo oči.

...-...

Ne mičem se,

ne mogu,

prikovan za dve zadnje oglodane stope.

Dolaze.

Da,

stigli su.[4]

*

„Stižemo vam sa poklonima, ne brinite.“, zbore ti zastrašujući darodavci. A maleni, lakoverni daroprimatelji, izmučeni snovima previše mokrim i buđenjima previše suvim i ne slute šta je u pitanju – štap, kanap, afričke šljive, vinogradarske breskve, peglane kobasice, rtanjski čajevi, čudotvorne mušmule? Kamen? Možda papir? Bez makaza? Linč-paket[5] u maniru patka Dače – otvarač bez konzerve? Ili obrnuto?

Rekao sam da bude smrt,

a bila je koščata lutka,

rekao sam da bude nada,

a bilo je staklo...[6]

*

Ne, knjiga Gladne zore nije preporučljiva za prijatno popodnevno razgledanje jezičkih akrobacija, versifikatorskih umeća, igre intertekstualnosti. Nema u njoj ni avant-garde marširanja.[7] Nije to ni ispovedna poezija u kojoj se iznose sitna nevaljalstva, savršeno beznačajna nepočinstva, nečiste maštarije i sluzave tlapnje zabranjene svakidašnjim dogovorima (sladunjavo, melodično, ogorčeno, disonantno – svejedno je). Nema tu dendizma ni hipsterluka, nema boemije nad kariranim stolnjacima, nema buntovnih parola ni floskula mainstream gerile, dobrog subterranean dizajna, glamurozne garaže, nema polihistorske poze pseudo-aleksandrijskih bibliotekara niti para-hamletovskih dilema između prvobitne jazbine i zaposednute tazbine. Ne.

Na dnu svih stvari

čuče preklani golubovi.

Puno je igračaka.

Začuđeno ih

posmatram.[8]

*

Borut je isposlovao graničnu knjigu, uputstvo za dešifrovanje i dekodiranje zamumuljenog, mutavog i besmislenog ali dopadljivo koreografisanog i kostimiranog mikro-karnevala ljudske egzistencije, neponovljivog samo ukoliko se posmatra iz perspektive jedinke. Ipak, sa stanovišta vrste - tako predvidivog, po svemu sličnog pokretnoj traci na kojoj se, jedna za drugom,  smenjuju metafizičke, ideološke i ostale kerefeke.[9] Pisana na granici, Borutova knjiga suočava čitaoca sa jaspersovskim situacijama iza kojih više nema nikakvih situacija. Sa marginom iza koje više nema mesta da se bilo šta napiše. I nema olovke ni mastila koji tu mogu da pomognu.

Među izduženim stubovima

vila se jedna jedina riječ:

očajanje.

I ne bijaše ih malo,

koji zastadoše

i baciše se na tlo.

Samo posvećeni

produžiše.[10]

*

Čitati ili ne čitati neku knjigu isključivo zbog biografije autora bilo bi nevaljano – ad hominem. Čitati ili ne čitati neku knjigu isključivo zbog tragične biografije autora – bilo bi jednako nepristojno, koliko i nevaljano – ad misericordiam. Ne. Čitati knjigu jer je trijumf svesti nad dolazećom toplotnom smrću univerzuma, izrugivanje entropiji. Osveta ptice rugalice.

Moja ptica

sjedi i pjeva,

sjedi i ubija.

Držim je za krila

a njene kandže

čvrsto su zatvorene

u mom mesu...[11]

*

 Tajna piramida je tu. U njoj i luča Borutova, počiva do Sudnjega dana. Nećemo se baviti pretpostavkama u maniru šta bi bilo kad bi bilo ili ne bi bilo. Daleko od svakodnevnog oportunističkog manevrisanja u moreuzima psihosomatike i fiskalne energetike ako most, onda ćuprija, daleko od slonovske staklurije, od koliko besmislenog, toliko gordeljivog i drskog pretakanja iz šupljeg u prazno (i obratno), daleko od pompeznog brbljanja rase frazera[12]... Počivalište Borutovo.

     Skriveno tu a tamo, blizu Okeanida.

A možda je sve

samo miris soli,

osakaćenih riba,

maslinovog ulja

i bijelog luka.

Možda su doista

samo snovi

od lovora

i bora.

Malo pijeska pod nogom,

malo vode na hridi

i strah

i strah po uglovima

starih istarskih kuća.[13]

*

Možda, možda je sve...

Aleksandar Milanković 

(napisano 2015.)

Knjiga Gladne zore, izd. IKRO Prva književna komuna, Mostar, 1980, preveli Vojka Smiljanić i Lazar Amidžić. 

Prvo izdanje knjige objavljeno na slovenačkom -  Lačne zarje, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1973.

Pesnik Borut Kardelj (1941-1971)

---

[1]    Blaga Lućijan, „Kamen za moj hram – misli i aforizmi“, u: 100 pesama – Linija mog života, BMG, Beograd, 1996, str. 259;

[2]    Kardelj Borut, Gladne zore, IKRO Prva književna komuna, Mostar, 1980, prevod Vojka Smiljanić i Lazar Amidžić, str. 19;

[3]    Sioran Emil, Silogizmi gorčine, Rad, Beograd, 1998, str. 90: „Onan, Sad, Mazoh – srećkovići! Njihova imena, kao i njihovi podvizi, nikada neće proći.“

[4]    Kardelj Borut, Gladne zore, IKRO Prva književna komuna, Mostar, 1980, prevod V. Smiljanić i L. Amidžić, str.54 ;

[5]    Šindik Nikola, Knjiga otvaranja, SKD „Zora“, Knin-Beograd, 2006, str.130;

[6]    Kardelj Borut, Gladne zore, str. 30;

[7]    "Izvorno, u vojno-strateškom žargonu, avangarda ili prethodnica označavala je „onaj deo trupa u maršu koji glavnina istura na izvesnu udaljenost“, dajući joj sasvim precizne i određene zapovesti...“ - vid. Jeremić-Molnar Dragana i Molnar Aleksandar, „Avangarda – od ratovanja, preko revolucionarne politike, do umetnosti“, Filozofija i društvo, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, broj 2/2008, str. 191;

[8]    Kardelj Borut, Gladne zore,str. 68;

[9]    Nije tek tako Ljubiša Jocić u jednoj pesmi zapitao - ...može li da se zaspi bez kerefeka..- vid. Jocić Ljubiša, „Ne luduj“, Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1981., str. 108;

[10]  Kardelj Borut, Gladne zore, str. 86;

[11]  Ibid.,str.63;

[12]  Sioran Emil, Silogizmi gorčine, Rad, Beograd, 1998, str. 17;

[13]  Kardelj Borut, Gladne zore, IKRO Prva književna komuna, Mostar, 1980, prevod V. Smiljanić i L. Amidžić, str. 39;