A MOŽDA JE SVE...



-O Gladnim zorama Boruta Kardelja-




Za drevne faraone u Egiptu „stvarati“
označavazidati sebi grob“.Ova koncepcija
nije pretrpela neke ozbiljne promene tokom
istorije. Doista, u svakom „delu“ treba da
vidimo jednu tajnu piramidu.
Lućijan Blaga[1]

*
U svakom delu – grobnica sazidana. Tako kaže mudri Blaga. Dopevajmo ovu misao. Da, čini nam se da svaki umetnik od svog dela zaista stvara sebi počivalište – za počinak do Sudnjega dana. No, u umetnosti nema (nije moguće a nije ni potrebno) faraonske arogancije, megalomanije, uprezanja hiljada radnika, tehnoloških zagonetki i misterija mistrija i šestara. Elem, umetnik sebi stvara počivalište ali ne po meri komunalnih preduzeća, pogrebnih usluga, sandučara, kamenorezaca. Tu se ne radi o ekonomiji kadaverične distribucije. Nema preostale zapremine. Nema potrebe za čituljama, opelima, plotunima, daćama, buketima, vencima. Ne, umetnik zida svoju grobnicu po aršinima ustalasane svesti, oslanjajući se na statiku krvi i dubinu oduvek prisutnog, ali neprimećenog sveta na koji je, svojim delom, upozorio. Stoga je oplakivanje suvišno.

Umjetnik
ljepotu ne
stvara,
samo upozorava
na nju.
Ljepota je već
u prostoru.
Umjetnost je
upozoravanje
na vrijednosti,
koje svakodnevno
premećemo preko
ruku.[2]
           
*
Gladne zore. Daleko od udobno zavaljene, jeftine, žestine, od standardizovanih poroka i kanonizovanih tabua, daleko od zicer-subverzija i utabanih perverzija, na koje je razvijen imunitet, daleko od Onana, Sada i Mazoha[3]... Svetlosnim godinama daleko od verbalne nimfomanije i poetskog prijapizma. Daleko od rutinskih mitologema o dobroćudnim gorostasima, čiji putevi, iako popločani dobrim namerama, ne vode do pakla, Borut skida zavesu za zavesom i otkriva nemani, skrivene u vukojebinama egzistencije – lepo oblikovane glavurde, graciozne vratine, tananost tonaže. Režanje sa osmehom, ali, začuđujuće kozmetički uređeno, slatko, feromonski mami, doziva.
    
II
U prvim redovima biće bubnjevi,
fanfare.
Nešto što će davati takt.
Potom
sa štitovima, zbijenim u lanac,
teški oklopnici.
Sa čeličnim šljemovima,
koji štite nos,
pokrivaju lica
i ostavljaju otvorene samo oči.
...-...
Ne mičem se,
ne mogu,
prikovan za dve zadnje oglodane stope.
Dolaze.
Da,
stigli su.[4]
*
„Stižemo vam sa poklonima, ne brinite.“, zbore ti zastrašujući darodavci. A maleni, lakoverni daroprimatelji, izmučeni snovima previše mokrim i buđenjima previše suvim i ne slute šta je u pitanju – štap, kanap, afričke šljive, vinogradarske breskve, peglane kobasice, rtanjski čajevi, čudotvorne mušmule? Kamen? Možda papir? Bez makaza? Linč-paket[5] u maniru patka Dače – otvarač bez konzerve? Ili obrnuto?

Rekao sam da bude smrt,
a bila je koščata lutka,
rekao sam da bude nada,
a bilo je staklo...[6]

*
Ne, knjiga Gladne zore nije preporučljiva za prijatno popodnevno razgledanje jezičkih akrobacija, versifikatorskih umeća, igre intertekstualnosti. Nema u njoj ni avant-garde marširanja.[7] Nije to ni ispovedna poezija u kojoj se iznose sitna nevaljalstva, savršeno beznačajna nepočinstva, nečiste maštarije i sluzave tlapnje zabranjene svakidašnjim dogovorima (sladunjavo, melodično, ogorčeno, disonantno – svejedno je). Nema tu dendizma ni hipsterluka, nema boemije nad kariranim stolnjacima, nema buntovnih parola ni floskula mainstream gerile, dobrog subterranean dizajna, glamurozne garaže, nema polihistorske poze pseudo-aleksandrijskih bibliotekara niti para-hamletovskih dilema između prvobitne jazbine i zaposednute tazbine. Ne.

Na dnu svih stvari
čuče preklani golubovi.

Puno je igračaka.
Začuđeno ih
posmatram.[8]

*
Borut je isposlovao graničnu knjigu, uputstvo za dešifrovanje i dekodiranje zamumuljenog, mutavog i besmislenog ali dopadljivo koreografisanog i kostimiranog mikro-karnevala ljudske egzistencije, neponovljivog samo ukoliko se posmatra iz perspektive jedinke. Ipak, sa stanovišta vrste - tako predvidivog, po svemu sličnog pokretnoj traci na kojoj se, jedna za drugom,  smenjuju metafizičke, ideološke i ostale kerefeke.[9] Pisana na granici, Borutova knjiga suočava čitaoca sa jaspersovskim situacijama iza kojih više nema nikakvih situacija. Sa marginom iza koje više nema mesta da se bilo šta napiše. I nema olovke ni mastila koji tu mogu da pomognu.

Među izduženim stubovima
vila se jedna jedina riječ:
očajanje.
I ne bijaše ih malo,
koji zastadoše
i baciše se na tlo.
Samo posvećeni
produžiše.[10]

*
Čitati ili ne čitati neku knjigu isključivo zbog biografije autora bilo bi nevaljano – ad hominem. Čitati ili ne čitati neku knjigu isključivo zbog tragične biografije autora – bilo bi jednako nepristojno, koliko i nevaljano – ad misericordiam. Ne. Čitati knjigu jer je trijumf svesti nad dolazećom toplotnom smrću univerzuma, izrugivanje entropiji. Osveta ptice rugalice.

Moja ptica
sjedi i pjeva,
sjedi i ubija.
Držim je za krila
a njene kandže
čvrsto su zatvorene
u mom mesu...[11]

*
 Tajna piramida je tu. U njoj i luča Borutova, počiva do Sudnjega dana. Nećemo se baviti pretpostavkama u maniru šta bi bilo kad bi bilo ili ne bi bilo. Daleko od svakodnevnog oportunističkog manevrisanja u moreuzima psihosomatike i fiskalne energetike ako most, onda ćuprija, daleko od slonovske staklurije, od koliko besmislenog, toliko gordeljivog i drskog pretakanja iz šupljeg u prazno (i obratno), daleko od pompeznog brbljanja rase frazera[12]... Počivalište Borutovo.
     Skriveno tu a tamo, blizu Okeanida.

A možda je sve
samo miris soli,
osakaćenih riba,
maslinovog ulja
i bijelog luka.
Možda su doista
samo snovi
od lovora
i bora.
Malo pijeska pod nogom,
malo vode na hridi
i strah
i strah po uglovima
starih istarskih kuća.[13]

*

Možda, možda je sve...



Aleksandar Milanković 
(napisano 2015.)





Knjiga Gladne zore, izd. IKRO Prva književna komuna, Mostar, 1980, preveli Vojka Smiljanić i Lazar Amidžić. 
Prvo izdanje knjige objavljeno na slovenačkom -  Lačne zarje, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1973.


Pesnik Borut Kardelj (1941-1971)



[1]    Blaga Lućijan, „Kamen za moj hram – misli i aforizmi“, u: 100 pesama – Linija mog života, BMG, Beograd, 1996, str. 259;
[2]    Kardelj Borut, Gladne zore, IKRO Prva književna komuna, Mostar, 1980, prevod Vojka Smiljanić i Lazar Amidžić, str. 19;
[3]    Sioran Emil, Silogizmi gorčine, Rad, Beograd, 1998, str. 90: „Onan, Sad, Mazoh – srećkovići! Njihova imena, kao i njihovi podvizi, nikada neće proći.“
[4]    Kardelj Borut, Gladne zore, IKRO Prva književna komuna, Mostar, 1980, prevod V. Smiljanić i L. Amidžić, str.54 ;
[5]    Šindik Nikola, Knjiga otvaranja, SKD „Zora“, Knin-Beograd, 2006, str.130;
[6]    Kardelj Borut, Gladne zore, str. 30;
[7]    "Izvorno, u vojno-strateškom žargonu, avangarda ili prethodnica označavala je „onaj deo trupa u maršu koji glavnina istura na izvesnu udaljenost“, dajući joj sasvim precizne i određene zapovesti...“ - vid. Jeremić-Molnar Dragana i Molnar Aleksandar, „Avangarda – od ratovanja, preko revolucionarne politike, do umetnosti“, Filozofija i društvo, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, broj 2/2008, str. 191;
[8]    Kardelj Borut, Gladne zore,str. 68;
[9]    Nije tek tako Ljubiša Jocić u jednoj pesmi zapitao - ...može li da se zaspi bez kerefeka..- vid. Jocić Ljubiša, „Ne luduj“, Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1981., str. 108;
[10]  Kardelj Borut, Gladne zore, str. 86;
[11]  Ibid.,str.63;
[12]  Sioran Emil, Silogizmi gorčine, Rad, Beograd, 1998, str. 17;
[13]  Kardelj Borut, Gladne zore, IKRO Prva književna komuna, Mostar, 1980, prevod V. Smiljanić i L. Amidžić, str. 39;

Comments

Popular posts from this blog

Opelo, naše

ZAGRLJAJI 2020.