MESEČINA U TETRAPAKU


45 godina kasnije

     Kako stati pred jednu pesničku knjigu, koja jednostavno i čisto blista u prostoru i vremenu, kako govoriti o njoj?
     Komemorativni govor nužno ne priliči: svaka komemoracija iznova potvrđuje nečije odsustvo kao što potvrđuje i nelagodnost onih što su izmakli, umakli ili se, nadomak kose, kosaču omakli. Poetika čitulje, estetika umrlice, kurtoazna patetika agencijske vesti: ni slučajno. Ovde nije reč o pokojniku. O pevanju je reč. Živom.
     Sudsko-medicinarska ekspertiza, obdukcioni izveštaji, prebrojavanje kostiju i pronađenih zuba ne dolaze u obzir. Rutinske anamneze, koliko gorde, toliko ledene, stručna saopštenja-podsećanja – ne. Ne radi se o zemnim ostacima. O pevanju je reč.
     Kataloško-evidentičarski govor, sem šturih podataka, ogoljenog inventara i popisanog mobilijara ostavlja nas praznih ruku i, što je važnije, pustoga duha. Zadovoljstvo formalno-sadržinskim razlikovanjem ne pruža mnogo. Da, spazićemo tetrapak i čućemo da se u njemu nalazi mesečina. I šta s tim?
      Jedini preostali govor, još samo pevanje, uz marginalije čitalaca i đaka-prvaka u Ljubišinoj radionici čudesa, marginalije o samo nekim, od osnovnih tema i ideja Mesečine u tetrapaku.
     Jer, pred nama je svet stvarniji od ovih slova, stvarniji od knjige koju držimo u ruci, svetliji od lampe koja obasjava stranice. Radi se o živom obilju, o prekomernosti tragova jednog duha, jedne svesti, previše žive za zemaljski život. I to svega jedan!

*
reč je o poeziji
reč je o čoveku

u pitanju je poezija jer je u
pitanju čovek
Jocić Lj., „Za manifest – 1“

     Šta sve nije dotakao i u šta sve nije zasekao Ljubiša Jocić u tih 47 pesama Mesečine u tetrapaku, objavljene 1975. godine? On jeste majstor stiha, metafore, ritma i melodije. Ali, on je, kao i svi osvedočeni pesnici i pesnikinje, čija dela nadživljavaju zahteve trenutka i povremene aplauze -  i mislilac. Konac svoje misli pažljivo je udenuo u iglu poezije, što prošiva svaku njegovu pesmu. Misao, razmišljanje o svemu u šta upravi pogled, praćenje misaonog toka do zaključaka, očekivanih ili neočekivanih.
     Mesečina u tetrapaku nije samo knjiga pesama. Ona je i ogled (ili niz poetskih ogleda) o čoveku, čovekovim mogućnostima, njegovoj prirodi, o društvu, civilizaciji, o komunikaciji, saradnji, solidarnosti, o idejnim strujanjima vremena. Reklo bi se: opšta mesta, velike teme... [1]
     U Jocićevoj poeziji nema salonske, akademske ili kabinetske intonacije, tzv. opsenjivanja prostote, razmetanja, pompeznosti. Ljubiši je strana arogancija. On razmišlja o znacima vremena (signum temporis, podnaslov zbirke) ali razmišlja spontano, neusiljeno, nepretenciozno, pri čemu su mu idejni predlošci doba u kojem stvara, samo provokacija i poziv, misao da misli i pesmu da speva. Doziva čitaoca da zajedno sa njim učestvuje u zagonetanju i odgonetanju ali se ne igra s čitaočevim strpljenjem i pažnjom, ne docira ex cathedra. On kritikuje ali i nudi alternativne odgovore, koji su, dok čitamo njegovu poeziju, čini nam se - tako jednostavni. Ali...

Postoji poslušni duh kao što postoji i
obrnuto...-
...postoje oni koji su za nadmetanje za
volju za moći i oni subverzivni
koji su za saradnju...-
Jocić Lj.Slava neposlušnosti“

     Čitavo mnoštvo, obilje toga je spazio i saopštio Ljubiša u Mesečini. Tako nam poručuje: poezija je skrivena svuda, u svačijem životu, u đubretu, u portabl tušu, u tajnim i zamamnim uglovima tela. Vrlo kratak kanon rasprostiranja poezije u kosmosu: rasprostire se svuda. Jedan od najvećih radoznalaca srpske poezije[2] poeziju nije samo tražio – on je u svemu i nalazio:

Svako može da napiše ono što vidi ono
    što čuje ono što oseća
i tako da to drugima saopšti i drugi njemu
zar nije to dobro

to je umetnost...
Jocić Lj., „Za manifest – 4“

...pesnik je pesnik da bi poeziju stvarali svi[3]
a ne niko
Jocić Lj., „Pesnik“

...veliko gradsko đubrište na periferiji kraj Dunava
dimi se na nekoliko mesta sunčane trake
probijaju se blagovesti nad anđelima
prosjaka
Jocić Lj., „Sa otpada“


...a na otkrivenom ogoljenom raseku njenog seksa
kao da je tu iskrilo pod sklopljenim kapcima
    oka koga nema magično iskravo krzno koga nema
Jocić Lj., „Pred reprodukcijom jedne fotografije Silvije Majer“

     Da, Ljubiša, omamljen svetom, ljudima, predmetima, svetom koji u sebi krije poeziju, ali je nije svestan. (Ili mu je naređeno da je ne bude svestan?)  Međutim, Ljubiša zna, dobro zna i poznaje i drugu stranu, tamnu, tužnu, tragičnu, mučnu.

...kroz okrvavljenu sondu kad bi je zavukli u tvoje oči
pokuljala bi iskonska mržnja sirotinje
nezaslužne dece koja umiru naduvenih praznih stomaka
nezaslužne mališane i starce bez ikakvog dohotka sahranite
bez orgazmoterapije predajte ih zemlji sa svim onim
što pripada životu životinje...
Jocić Lj., „Ali vi ne čekajte“

     Jer, nije zalud Adam Zagajevski konstatovao kako se u poeziji susreću dva karakteristična, suprotstavljena elementa – ekstaza i ironija; ekstaza se ogleda u bezuslovnom prihvatanju sveta, čak i onoga što je u njemu okrutno, ironija reprezentuje misao, kritiku, sumnju; ironija zna da je svet tragičan i tužan.[4] I nije zalud Peter Handke u jednoj pesmi, upravo u doba nastajanja Mesečine, upozorio: Čuvaj se muzike svijeta! Čuvaj se sretnog završetka![5]
      U šezdeset i petoj godini, najveći deo građanstva prinuđen je da uveliko razmišlja o 10. i 25. u mesecu, o povišenom pritisku, o slabostima bešike i prostate, sniženjima cene životnih namirnica. Međutim, Ljubiša je, u svojoj 65. godini dečački vedro i momački pronicljivo, sabrao neodspavane noći i pesnički odbauljane dane, sve što je spazio, dodirnuo, oslušnuo, pomislio i sve to i više od toga uneo u kompoziciju Mesečine u tetrapaku. Indikativno je da je to njegova prva knjiga posle 12 godina tišine. A njoj prethodi knjiga Kurir na prozoru.
      I sam naslov knjige – Mesečina u tetrapaku, spretno i šeretski odabran, dovoljno govori – nije li svaka knjiga pesama svojevrsno ambalažirano svetlo a pesnik onaj, što u pola noći sipa svetlost u kutije i flaše i raznosi ih od kapije do kapije, kao što su nekada, u gluvo doba, pred jutro, mlekadžije raznosile mleko i jogurt u flašama?[6]
    Povremeno su, ne bez izvesnog voajerizma, raspredane priče o njegovom privatnom životu, kao da je to važnije od poezije, koju je stvorio. Ovde nećemo da zalazimo u te detalje jer je tek krajnji rezultat – poezija – vrhovni aršin. No, o kakvom se nesvakidašnjem  čoveku radilo neka govori i ova pojedinost: o ljudima je Ljubiša znao da kaže: „O većini ljudi koje poznajem treba govoriti kao o mrtvima – samo dobro, lepo...“[7] Ove reči bi mogle da se pripišu i nekom  bluz-gitaristi izgubljenom u drumskoj kafani, aboridžinskom mudracu, nekom indijanskom poglavici, lamaističkom svešteniku ili pravoslavnom pustinjaku. Ali, to je izrekao pesnik Ljubiša koji je zapisao stihove navedene na početku teksta: u pitanju je poezija jer je u pitanju čovek.
     U Mesečini se Jocić i poigravao slovima i pismom, kao što je to npr. učinio u pesmi „Velika i mala slova“:
tReba piSAti i veLikim i MaLim sloVima
ne TReba pIsati osobene imeNice vElikim
SLOVima...-
-...može neko i da ne zna kako se šta piše i zato
ne treba da ne piše
vaŽno je komUnikacija
svaki čovek malo ili mNogo Pismen ima šta
da saopŠti...-

     Međutim, ne radi se o formalnoj, jalovoj igrariji. Da ponovimo: u pitanju je poezija jer je u pitanju čovek. Igrarija je vredna, ali ne samo vredna po sebi već i  kao sredstvo da se privuče pažnja i saopšti poruka.[8] Jocićeva poezija misionari za poeziju, ali, poeziju u svakome i svemu. Iako nije bio religiozan, ima neke apostolske revnosti u njegovim pesmama, u zadacima pred koje ih stavlja. Sa druge strane, iako sav posvećen poeziji, on ne mistifikuje položaj pesnika. U jednoj pesmi on je zapisao: ... kad se pravi poezija ne oblači se nikakvo obredno odelo/ jer pesma nije obred.[9]
     Ali, o pitanju koliko je poezija samosvojna i, samim tim, na koji način je razumevati, Ljubiša nije imao dileme. U istoj pesmi on će zapisati: poezija može sebe da ispituje i proučava/samo poezijom.[10]
     Poeziju je voleo strasno, ludo i bezmerno, kako samo mogu da se vole žene i poezija, plaćao je cenu svoje ljubavi i te cene je bio svestan.[11] On nije bio romantični, pasivni zaljubljenik, on je poeziju delatno voleo i poeziju stvarao. Zbirka Mesečina na prozoru je živopisan, raznoobrazan, punokrvni pesnički dokument te ljubavi.
     A Jocić, iako se bavio i likovnom umetnošću i filmom, ostao je do kraja poslušan i do kraja odan jedino poeziji. Zaljuljan u kolevci nad ubavom Ub-vodom, ponikao u nadrealizmu a potom stvorio sopstveni stil i potpuno osobenu poetiku, ostaje u srpskom pesništvu kao jedan od njenih velikih jurodivaca.
     Poezije radi jurodivih.

Aleksandar Milanković
zapisano 2015.
40 godina posle Mesečine u tetrapaku











[1] Ali, to bi bila oportuna, refleksna reakcija konformističkog čitanja. Kad bismo krenuli od nemila do nedraga, u potrazi za bilo kojom temom poezije koja nije „opšte mesto“ ili „velika tema“ – šta bismo pronašli? Vazda se iznova peva o ljubavi, smrti, otuđenju, zanosu, melanholiji, seksu, gradu, planinama, ratovima, mržnji, svetu predmeta, o životinjama, tramvajima, muzici, i tako redom (dodati po želji). Ali, poezija vraća svežinu svim svakidašnjim fenomenima, pa i onima kojima smo neprekidno izloženi i koji nam se čine odavno poznati. Svako opšte mesto ili tzv. velika i poznata tema, u poeziji bivaju regenerisani i osveženi. Poezija je - u čudesnoj vatri ispekao i za svagda svima rekao Dušan Matić – neprekidna svežina sveta. (vid. Matić Dušan, „Poezija neprekidna svežina sveta“, Dušan Matić – izbor tekstova, Matica Srpska-Novi Sad, SKZ-Beograd, 1966, str. 206-216)
[2] Đorđije Vuković će zapisati: „Oštar posmatrač, čija je radoznalost prosto nekontrolisana, nastoji da tačno zabeleži, kao u dokumentarnom filmu, svakodnevni svet, „postupke koje i ne primećujemo.“; vid. Vuković Đorđije, „Ljubiša Jocić“, Ogledi o srpskoj književnosti, Nolit, Beograd, 1985, str. 201; u ovom, sada već klasičnom, Vukovićevom ogledu (nav.izd. str.174-206) moguće je, pored ostalog, pronaći i analize formalnih karakteristika Jocićevog stiha, specifičnih figura, uticaja drugih pesnika i pravaca itd.
[3] Ovaj motiv, poznat je i od Miljkovića, ali kod Jocića biva obrađen u drugačijem smislu i drugačijem ključu;
[4] Zagajewski Adam, „Ecstasy and Irony“, Two cities – On Exile, History and Imagination, The University of Georgia Press, Athens, 2002, pp. 209 – Zagajevski će, na kraju eseja reći da, zahvaljajući spoju ta dva tako suprotstavljena elementa u poeziji - „No wonder almost no one reads poems“. – „Nije čudno što skoro niko ne čita poeziju.“
[5] Handke Peter, „Besmislenost i sreća“, u: Živjeti bez poezije, Izdanja CZKD SSO Zagreb, mala edicija „Znaci“, str. 139;
[6] Zabeleženo je i da je na pitanje jednog kolege, dramaturga i filmskog kritičara, zašto je stalno na biciklu, Ljubiša odgovorio – „Raznosim mesečinu po Beogradu!“; vid. u: Popović Radovan, Raznosač mesečine, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 74;
[7] Ibid., str. 74;
[8] O važnosti ambalaže vid. i sledeće stihove iz navedene pesme „Za manifest – 1“: mislim da treba stići i prestići konsumenta/ iskoristimo njegovu proždrljivost i učinimo/ da proguta i ono što će ga kvalitetno izmeniti/ što će doprineti mutaciji njegove „prirode“/ i stvoriti novog čoveka...
[9] Vid. pesmu „Domovina“ iz zbirke Koliko je sati, Slovo ljubve, Beograd,1976, u: Jocić Ljubiša, Sabrane pesme, SKZ, Beograd, 1981, str. 213;
[10] Ibid., 213;
[11] Tako je srpskoj poeziji Ljubiša darovao i nesvakidašnje snažnu pesmu „Ja sam platio svoje“, obj. 1963. u knjizi Kurir na prozoru. Vid. Jocić Ljubiša, Sabrane pesme, SKZ, Beograd, 1981, str. 43;

Comments

Popular posts from this blog

Opelo, naše

A MOŽDA JE SVE...

ZAGRLJAJI 2020.