MESEČINA U TETRAPAKU
45 godina kasnije
Kako stati pred jednu pesničku
knjigu, koja jednostavno i čisto blista u prostoru i vremenu, kako govoriti o
njoj?
Komemorativni govor nužno ne
priliči: svaka komemoracija iznova potvrđuje nečije odsustvo kao što potvrđuje
i nelagodnost onih što su izmakli, umakli ili se, nadomak kose, kosaču omakli.
Poetika čitulje, estetika umrlice, kurtoazna patetika agencijske vesti: ni
slučajno. Ovde nije reč o pokojniku. O pevanju je reč. Živom.
Sudsko-medicinarska ekspertiza,
obdukcioni izveštaji, prebrojavanje kostiju i pronađenih zuba ne dolaze u
obzir. Rutinske anamneze, koliko gorde, toliko ledene, stručna saopštenja-podsećanja
– ne. Ne radi se o zemnim ostacima. O pevanju je reč.
Kataloško-evidentičarski govor,
sem šturih podataka, ogoljenog inventara i popisanog mobilijara ostavlja nas
praznih ruku i, što je važnije, pustoga duha. Zadovoljstvo formalno-sadržinskim
razlikovanjem ne pruža mnogo. Da, spazićemo tetrapak i čućemo da se u njemu
nalazi mesečina. I šta s tim?
Jedini preostali govor, još samo pevanje, uz marginalije čitalaca i đaka-prvaka u Ljubišinoj radionici
čudesa, marginalije o samo nekim, od osnovnih tema i ideja Mesečine u tetrapaku.
Jer, pred nama je svet stvarniji
od ovih slova, stvarniji od knjige koju držimo u ruci, svetliji od lampe koja
obasjava stranice. Radi se o živom obilju, o prekomernosti tragova jednog duha,
jedne svesti, previše žive za zemaljski život. I to svega jedan!
*
reč je o
poeziji
reč je o
čoveku
u pitanju
je poezija jer je u
pitanju
čovek
Jocić Lj., „Za manifest – 1“
Šta sve nije dotakao i u šta sve
nije zasekao Ljubiša Jocić u tih 47 pesama Mesečine
u tetrapaku, objavljene 1975. godine? On jeste majstor stiha, metafore,
ritma i melodije. Ali, on je, kao i svi osvedočeni pesnici i pesnikinje, čija
dela nadživljavaju zahteve trenutka i povremene aplauze - i mislilac.
Konac svoje misli pažljivo je udenuo u iglu poezije, što prošiva svaku njegovu
pesmu. Misao, razmišljanje o svemu u šta upravi pogled, praćenje misaonog toka
do zaključaka, očekivanih ili neočekivanih.
Mesečina u tetrapaku nije samo knjiga pesama. Ona je i ogled (ili niz
poetskih ogleda) o čoveku, čovekovim mogućnostima, njegovoj prirodi, o društvu,
civilizaciji, o komunikaciji, saradnji, solidarnosti, o idejnim strujanjima
vremena. Reklo bi se: opšta mesta, velike teme... [1]
U Jocićevoj poeziji nema
salonske, akademske ili kabinetske intonacije, tzv. opsenjivanja prostote,
razmetanja, pompeznosti. Ljubiši je strana arogancija. On razmišlja o znacima vremena (signum temporis, podnaslov zbirke) ali razmišlja spontano,
neusiljeno, nepretenciozno, pri čemu su mu idejni predlošci doba u kojem stvara,
samo provokacija i poziv, misao da misli i pesmu da speva. Doziva čitaoca da
zajedno sa njim učestvuje u zagonetanju i odgonetanju ali se ne igra s čitaočevim strpljenjem i pažnjom, ne docira ex
cathedra. On kritikuje ali i nudi alternativne odgovore, koji su, dok čitamo
njegovu poeziju, čini nam se - tako jednostavni. Ali...
Postoji
poslušni duh kao što postoji i
obrnuto...-
...postoje
oni koji su za nadmetanje za
volju za
moći i oni subverzivni
koji su za
saradnju...-
Jocić Lj.Slava neposlušnosti“
Čitavo mnoštvo, obilje toga je
spazio i saopštio Ljubiša u Mesečini.
Tako nam poručuje: poezija je skrivena svuda, u svačijem životu, u đubretu, u portabl
tušu, u tajnim i zamamnim uglovima tela. Vrlo kratak kanon rasprostiranja
poezije u kosmosu: rasprostire se svuda.
Jedan od najvećih radoznalaca srpske poezije[2] poeziju
nije samo tražio – on je u svemu i nalazio:
Svako može
da napiše ono što vidi ono
što čuje ono što oseća
i tako da
to drugima saopšti i drugi njemu
zar nije to
dobro
to je
umetnost...
Jocić Lj., „Za manifest – 4“
...pesnik
je pesnik da bi poeziju stvarali svi[3]
a ne niko
Jocić Lj., „Pesnik“
...veliko
gradsko đubrište na periferiji kraj Dunava
dimi se na
nekoliko mesta sunčane trake
probijaju
se blagovesti nad anđelima
prosjaka
Jocić Lj., „Sa otpada“
...a na
otkrivenom ogoljenom raseku njenog seksa
kao da je
tu iskrilo pod sklopljenim kapcima
oka koga nema magično iskravo krzno koga
nema
Jocić Lj., „Pred reprodukcijom jedne fotografije
Silvije Majer“
Da, Ljubiša, omamljen svetom,
ljudima, predmetima, svetom koji u sebi krije poeziju, ali je nije svestan. (Ili
mu je naređeno da je ne bude svestan?)
Međutim, Ljubiša zna, dobro zna i poznaje i drugu stranu, tamnu, tužnu,
tragičnu, mučnu.
...kroz
okrvavljenu sondu kad bi je zavukli u tvoje oči
pokuljala
bi iskonska mržnja sirotinje
nezaslužne
dece koja umiru naduvenih praznih stomaka
nezaslužne
mališane i starce bez ikakvog dohotka sahranite
bez
orgazmoterapije predajte ih zemlji sa svim onim
što pripada
životu životinje...
Jocić Lj., „Ali vi ne čekajte“
Jer, nije zalud Adam Zagajevski
konstatovao kako se u poeziji susreću dva karakteristična, suprotstavljena
elementa – ekstaza i ironija; ekstaza se ogleda u bezuslovnom prihvatanju
sveta, čak i onoga što je u njemu okrutno, ironija reprezentuje misao, kritiku,
sumnju; ironija zna da je svet tragičan i tužan.[4]
I nije zalud Peter Handke u jednoj pesmi, upravo u doba nastajanja Mesečine, upozorio: Čuvaj se muzike svijeta! Čuvaj se sretnog
završetka![5]
U šezdeset i petoj godini,
najveći deo građanstva prinuđen je da uveliko razmišlja o 10. i 25. u mesecu, o
povišenom pritisku, o slabostima bešike i prostate, sniženjima cene životnih
namirnica. Međutim, Ljubiša je, u svojoj 65. godini dečački vedro i momački
pronicljivo, sabrao neodspavane noći i pesnički odbauljane dane, sve što je
spazio, dodirnuo, oslušnuo, pomislio i sve to i više od toga uneo u kompoziciju
Mesečine u tetrapaku. Indikativno je
da je to njegova prva knjiga posle 12 godina tišine. A njoj prethodi knjiga Kurir na prozoru.
I sam naslov knjige – Mesečina u tetrapaku, spretno i šeretski odabran, dovoljno govori –
nije li svaka knjiga pesama svojevrsno ambalažirano
svetlo a pesnik onaj, što u pola noći sipa svetlost u kutije i flaše i
raznosi ih od kapije do kapije, kao što su nekada, u gluvo doba, pred jutro,
mlekadžije raznosile mleko i jogurt u flašama?[6]
Povremeno su, ne bez izvesnog
voajerizma, raspredane priče o njegovom privatnom životu, kao da je to važnije
od poezije, koju je stvorio. Ovde nećemo da zalazimo u te detalje jer je tek krajnji
rezultat – poezija – vrhovni aršin. No, o kakvom se nesvakidašnjem čoveku radilo neka govori i ova pojedinost: o
ljudima je Ljubiša znao da kaže: „O
većini ljudi koje poznajem treba govoriti kao o mrtvima – samo dobro, lepo...“[7]
Ove reči bi mogle da se pripišu i nekom
bluz-gitaristi izgubljenom u drumskoj kafani, aboridžinskom mudracu,
nekom indijanskom poglavici, lamaističkom svešteniku ili pravoslavnom
pustinjaku. Ali, to je izrekao pesnik Ljubiša koji je zapisao stihove navedene
na početku teksta: u pitanju je poezija
jer je u pitanju čovek.
U Mesečini se Jocić i poigravao slovima i pismom, kao što je to npr. učinio
u pesmi „Velika i mala slova“:
tReba
piSAti i veLikim i MaLim sloVima
ne TReba
pIsati osobene imeNice vElikim
SLOVima...-
-...može
neko i da ne zna kako se šta piše i zato
ne treba da
ne piše
vaŽno je
komUnikacija
svaki čovek
malo ili mNogo Pismen ima šta
da
saopŠti...-
Međutim, ne radi se o formalnoj,
jalovoj igrariji. Da ponovimo: u pitanju
je poezija jer je u pitanju čovek. Igrarija je vredna, ali ne samo vredna
po sebi već i kao sredstvo da se privuče
pažnja i saopšti poruka.[8]
Jocićeva poezija misionari za poeziju,
ali, poeziju u svakome i svemu. Iako
nije bio religiozan, ima neke apostolske revnosti u njegovim pesmama, u
zadacima pred koje ih stavlja. Sa druge strane, iako sav posvećen poeziji, on
ne mistifikuje položaj pesnika. U jednoj pesmi on je zapisao: ... kad se pravi poezija ne oblači se
nikakvo obredno odelo/ jer pesma nije obred.[9]
Ali, o pitanju koliko je poezija samosvojna i, samim tim, na koji način je
razumevati, Ljubiša nije imao dileme. U istoj pesmi on će zapisati: poezija može sebe da ispituje i
proučava/samo poezijom.[10]
Poeziju je voleo strasno, ludo i bezmerno, kako samo mogu da se vole žene i
poezija, plaćao je cenu svoje ljubavi i te cene je bio svestan.[11]
On nije bio romantični, pasivni zaljubljenik, on je poeziju delatno voleo i
poeziju stvarao. Zbirka Mesečina na prozoru je živopisan, raznoobrazan,
punokrvni pesnički dokument te ljubavi.
A Jocić, iako se bavio i
likovnom umetnošću i filmom, ostao je do kraja poslušan i do kraja odan jedino
poeziji. Zaljuljan u kolevci nad ubavom Ub-vodom, ponikao u nadrealizmu a potom
stvorio sopstveni stil i potpuno osobenu poetiku, ostaje u srpskom pesništvu
kao jedan od njenih velikih jurodivaca.
Poezije radi jurodivih.
Aleksandar Milanković
zapisano 2015.
40 godina posle Mesečine u tetrapaku
[1] Ali, to
bi bila oportuna, refleksna reakcija konformističkog čitanja. Kad bismo krenuli od nemila do nedraga, u potrazi
za bilo kojom temom poezije koja nije „opšte mesto“ ili „velika tema“ – šta
bismo pronašli? Vazda se iznova peva o ljubavi, smrti, otuđenju, zanosu,
melanholiji, seksu, gradu, planinama, ratovima, mržnji, svetu predmeta, o
životinjama, tramvajima, muzici, i tako redom (dodati po želji). Ali, poezija
vraća svežinu svim svakidašnjim fenomenima, pa i onima kojima smo neprekidno
izloženi i koji nam se čine odavno poznati. Svako opšte mesto ili tzv. velika i
poznata tema, u poeziji bivaju regenerisani i osveženi. Poezija je - u čudesnoj
vatri ispekao i za svagda svima rekao Dušan Matić – neprekidna svežina sveta. (vid. Matić Dušan, „Poezija neprekidna
svežina sveta“, Dušan Matić – izbor
tekstova, Matica Srpska-Novi Sad, SKZ-Beograd, 1966, str. 206-216)
[2] Đorđije Vuković će zapisati: „Oštar
posmatrač, čija je radoznalost prosto nekontrolisana, nastoji da tačno
zabeleži, kao u dokumentarnom filmu, svakodnevni svet, „postupke koje i ne
primećujemo.“; vid. Vuković Đorđije, „Ljubiša Jocić“, Ogledi o srpskoj književnosti, Nolit, Beograd, 1985, str. 201; u
ovom, sada već klasičnom, Vukovićevom ogledu (nav.izd. str.174-206) moguće je,
pored ostalog, pronaći i analize formalnih karakteristika Jocićevog stiha,
specifičnih figura, uticaja drugih pesnika i pravaca itd.
[3] Ovaj motiv, poznat je i od Miljkovića, ali
kod Jocića biva obrađen u drugačijem smislu i drugačijem ključu;
[4] Zagajewski Adam, „Ecstasy and Irony“, Two cities – On Exile, History and
Imagination, The University of Georgia Press, Athens, 2002, pp. 209 –
Zagajevski će, na kraju eseja reći da, zahvaljajući spoju ta dva tako
suprotstavljena elementa u poeziji - „No wonder almost no one reads poems“. –
„Nije čudno što skoro niko ne čita poeziju.“
[5] Handke Peter, „Besmislenost i sreća“, u: Živjeti bez poezije, Izdanja CZKD SSO
Zagreb, mala edicija „Znaci“, str. 139;
[6] Zabeleženo je i da je na pitanje jednog
kolege, dramaturga i filmskog kritičara, zašto je stalno na biciklu, Ljubiša
odgovorio – „Raznosim mesečinu po Beogradu!“; vid. u: Popović Radovan, Raznosač mesečine, Službeni glasnik,
Beograd, 2009, str. 74;
[8] O važnosti ambalaže vid. i sledeće stihove iz navedene pesme „Za manifest –
1“: mislim da treba stići i prestići
konsumenta/ iskoristimo njegovu proždrljivost i učinimo/ da proguta i ono što
će ga kvalitetno izmeniti/ što će doprineti mutaciji njegove „prirode“/ i
stvoriti novog čoveka...
[9] Vid. pesmu „Domovina“ iz zbirke Koliko je sati, Slovo ljubve,
Beograd,1976, u: Jocić Ljubiša, Sabrane
pesme, SKZ, Beograd, 1981, str. 213;
[11] Tako je srpskoj poeziji Ljubiša darovao i
nesvakidašnje snažnu pesmu „Ja sam platio svoje“, obj. 1963. u knjizi Kurir na prozoru. Vid. Jocić Ljubiša, Sabrane pesme, SKZ, Beograd, 1981, str. 43;
Comments
Post a Comment