Samo telo ostaje

O knjizi Nenada Glišića 
Ostaje samo telo (KOV, Vršac, 2014.)


*
Koga je danas briga šta s telom? I koga je briga šta ostaje?
Šta preostaje?
Ako ništa drugo, stari su znali: telo se optače 
ostacima puževih kućica[1]
Ne ostavlja se, nikad, bez veze sa prirodom.
Znali su i za srodnost između tela, kuće i kosmosa.[2]
A mi, danas? Znamo li?

Vajni.

*
Mnogo je vode prošlo u raspravama 
o utelovljenjima i rastelovljenjima,
mnogo mastila potrošeno. Krvi. Prokolalo.
Vekovi su. U pitanju.
Ili trenuci?
Intervali?

Svejedno.
Jedan je od ljudi, nedavno, izrekao i više 
nego što može da se podnese.
Zastrašujuće jednostavno, tiho, na granici čujnosti, nalik dašku povetarca, 
koji najavljuje dolazak Okeanida, 
Prometejevih utešiteljki. 
Na samom pragu.
Bez deus ex machina. Bez spektakla.
U skladu sa poukom Tristana Care:
aktivna uprošćenost.[3]

*
Na 145-om kilometru od ovih redova, nad potavnelom Lepenicom, Nenad se zapitao: šta to, gospodo draga, ostaje? Šta ostaje iza, posle svega, posle svih kerefeka?[4]
Šta najzad preostaje?
Ideje, duh, svest? Ili telo? Jedno bez drugog?
A šta je ideja bez glave, bez lobanje?
Gde da stanuje, bez nužnog smeštaja?


*
Zna Nenad za davnu opomenu Nagarđuninih učenika: 
ne zaboravljajte duh nežnosti.[5]

tražimo meke reči
protiv tvrdih zidova
...[6]

Ili:

plači
nepoznata ženo
suze su za ljude
[7]

*
I peva, peva on o vremenu, iznova i iznova. 
S naglascima na neispisanim (da li i neispisivim?) 
stranicama budućeg:

ako vidimo
svoje tragove
ne radujemo se

mesto na kome
treba da budemo je
ispred nas
[8]

U jednoj od prethodnih knjiga, U hladu drveta saznanja zatiče nas Nenadova pesma u kojoj se pominje nadovezivanje[9]. Odjekuje u njoj drevna, prvobitna, homerovska predstava o vremenu – ѕyneches ...[10]

Kako je naš pesnik došao do melodije nadovezivanja ostaje samo da nagađamo.
Tek, spazio je. Red melodije, red tišine.
A tišina? A kraj svih stvari?
Odgovor precizan kao kuršum.
Tišina se nadovezuje na kraj svih stvari.[11]

*
Jedna, u Nenadovim pesmama, naizgled jednostavna lozinka: 
prvo lice množine.
Ali, ne, nije to tek rutinski glas generacije, 
nije preuzimanje tereta sveta na svoja pleća.
Ne.
To je odzvanjanje blage vesti Adama Zagajevskog – 
pisanje je, pre svega, čin bratstva.[12]

A tvrda je vera Nenadova u moć umetnosti, u silu poezije. 
Ta vera i gore premešta. I ponovo bratstvo, svi mi za sve nas:

naša revolucija se
sastoji od
poezije
etike
crteža
muzike

estetike
...[13]


*
Pesma br.1 posvećena knjizi Ostaje samo telo

PARAFRAZA[14]
da parafraziramo fjodora
nenade
ako poezija postoji
ako poezija postoji
ako ima poezije
ako nema poezije
ima
nema
ima
nema

sve je dozvoljeno
ili:

sve može da bude cvet
najjednostavnije
građe



*
Da, švrljamo kroz dane kao kurve u svetu bez trotoara...[15] 
Ali, neki spaze: samo telo ostaje. A svest, šta je?
Koštana je lopta nosi. Ili ne.
Tvrdo.
A okolo kostiju... Zar to, ranjivo, povredivo - ostaje?

naše propadajuće meso
o kome stalno maštamo
svim čulima
[16]

I dalje:

i želje naše što govore
to tela naša čine

preleću prostore
upijaju vreme

ostavljaju tragove
[17]

Stari su znali da kažu: telo - grobnica duše, hram duha, 
iskra u ljušturi, zametak u čauri, pšenično zrno, tamnica svesti, 
grad sa devet kapija... Veo za velom, opna za opnom, nit po nit.

I da: vreme upijano svakom porom.
Blistavi prostori, 
nadletani svakom pesmom.

Vreme, vreme.
Dokle?

*
Dok se ne dokaže suprotno.

*
Do tada, srpska poezija dobila je jedan od važnih dokumenata minule petoljetke, raznežene gradovima na vodi i selima u vazduhu, tiho i nenametljivo svedočenje o snovima, čežnjama i htenjima, što ih uporno neguju braća i sestre po svesti i peru, često i ne znajući jedni za druge.

Svedočanstvo o nadanjima, poplavljenim ali nepotopljenim. Nepotopivim.
I o ponekoj gori, premeštenoj.

*
Pesma br. 2 posvećena knjizi Ostaje samo telo

S TIM[18]
u vezi

ruže
u lančanom sudaru
ruže
ulančene
uzglobljene
u tela
karike
u mesu

izukrštane

*
koliko jezika
minerala
soli
biljnih jezika
izgovoriš

toliko tela
vrediš
u toliko tela

živiš

*
U toliko tela žive i pesme Nenadove,
nad tolikim sestrama i braćom tolikom.
Spokojno i tiho.
Svetle.


Tako nekako.



Aleksandar Milanković
(napisano 2015.)




[1] Fowler Chris, Archaeology of Personhood, Routledge, London and New York, 2004., pp.73.: „For example, grave 8 at Vedbaek contained one 18-year-old female and a newly born baby...-...and a lump of perforated snail shells was placed next to adult`s skull.“
[2] Eliade Mircea, The Sacred and the Profane, A Harvest Book, Harcourt, Brace & World, Inc., New York, 1987., pp. 172-179;
[3] Cara Tristan, «Manifest Dade 1918 – odlomak», prev. Trajković Nikola, Nebeske pustolovine, Bagdala, Kruševac, 1967., str. 65;
[4] A toliko ih je da se i pesnik zapitao: ...može li da se zaspi bez kerefeka?..., vid. Jocić Ljubiša, «Ne luduj», Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1981., str. 108;
[5] Radakrišnan Sarvepali, Indijska filozofija – knjiga prva, Nolit, Beograd, 1964., napomena 65., str-469-470;
[6] Glišić Nenad, «Ništa nepoznato», Ostaje samo telo, KOV, Vršac, 2014., str. 7;
[7] Glišić Nenad, «Maske», nav. izd. str. 9;
[8] Glišić Nenad, «Tragovi», nav. izd. str. 13;
[9] Glišić Nenad, «Nadovezivanje», U hladu drveta saznanja, Liber, Beograd, 2010., str. 24;
[10] O motivu nadovezivanja kod Homera videti: Arsenijević Miloš, Vreme i vremena, Dereta, Beograd, 2003., str. 20;
[11] Glišić Nenad, «Nadovezivanje», U hladu drveta saznanja, Liber, Beograd, 2010., str. 24;

[12] Zagajewski Adam, «Fraternity Indeed», Two Cities – On Exile, History and the Imagination, The University of Georgia Press, 2002., pp. 208;
[13] Glišić Nenad, «Svi mi za sve nas», Ostaje samo telo, KOV, Vršac, 2014., str. 20;
[14]  Potpisnik ovih redova, svršeni osnovac
[15] …Švrljam kroz dane poput neke kurve u svetu bez trotoara. – Sioran Emil, Silogizmi gorčine, Rad, Beograd, 1998., prev. Jovica Aćin, str. 45;
[16] Glišić Nenad, «Mašta čula», Ostaje samo telo, KOV, Vršac, 2014., str.26;
[17] Glišić Nenad, «Na kraju krajeva», nav. izd. str. 22;
[18] Potpisnik ovih redova, svršeni osnovac




Comments

Popular posts from this blog

Opelo, naše

A MOŽDA JE SVE...

ZAGRLJAJI 2020.