PRAŠKI METRO


Pre par meseci, u jednom divnom, poetičnom, namučenom i stradalnom gradu, naišao sam na jednu neveliku ali potresnu knjigu pesama. Reč je o knjizi Praški metro sarajevskog pesnika, Mustafe Zvizdića.

Pored nespornih pesničkih kvaliteta, uspelih, preciznih i svedenih metafora, knjiga me je, zaista, razgalila, protresla, pa i, zašto ne priznati, rasplakala.

Nisam ni književni kritičar, ni teoretičar književnosti, ni novinar, prema tome, ne pada mi na pamet da dajem bilo kakve objektivne analize ili komentare. Običan sam čitalac i samo iznosim osnovne utiske, bez ikakve namere da oni budu shvaćeni kao nekakva "kvazi-ekspertiza" ili tako nešto.

Ono što impresionira u knjizi, jeste svest o stradanju društva u jednom bolnom, brutalno, surovo i okrutno bolnom periodu opsade pesnikovog grada. Pesnik, i dvadesetak godina posle opsade, pravi metaforične osvrte na jedan jeziv, neljudski, gotovo zverski napad na civile, nenaoružane, goloruke. Pesnik je svestan da, svojim radom, daje najrafiniraniji jezički oblik kolektivnog sećanja. I to radi krajnje umereno, spretno i vešto oblikovanim metaforama. Ne zamerite na kolokvijalnom izražavanju ali, poezija je ozbiljna zajebancija i tu nema greške. Ako se zajebavaš, radi to ozbiljno. Ili ne radi.

Vrlo suzdržano, svedeno, odmereno, on pogađa bolna mesta u kolektivnom sećanju, stvarajući od tih bolnih mesta poetske figure, lišene patetike i jeftinih sentimenata, a, zapravo, male spomenike jednoj epohi sumanute patnje, stradanja, iskrivljavanja, izopačenja i devijacije svakodnevice, pretvaranja života građanstva u puku borbu za golo preživljavanje i za sitne, male, pobede, koje nam danas, deluju smešno i uzimamo ih "zdravo za gotovo".

Zašto je to važno? Danas, niko u Srbiji nije napisao nijednu knjigu pesama, s, makar, uzgrednim aluzijama na period brutalnog, monstruoznog bombardovanja 1999. godine. Niko, s pažnjom i nežnošću, ne čuva sećanje na te dane, kao pesnik Praškog metroa, na dane stradanja svog grada, mučenih stanovnika i stanovnica, izloženih iživljavanju jedne grupe, ne bolesnika i ludaka, nego zlonamernika, koji su, s umišljajem i namerno, maltretirali civile i goloruko građanstvo. 

Diskurs o "bolesnicima" je amnestiranje ljudi od krivice za ubistvo s predumišljajem. Oni nisu bili bolesni, oni su bili zlonamerni, svesni svojih pokvarenih, zlih i brutalnih postupaka. Isto važi i za period bombardovanja. Uništavanje pijaca, vozova, mostova u civilnim sredinama, užas razvaljenih bolnica i tako dalje, i tako dalje. Paralela: masakr na pijaci Markale. Treba biti težak zlikovac, ovaploćenje nečastivog, i uraditi tako nešto. Sad se javljaju teorije da je to uradio neko drugi, treći. Nema veze. Ko god da je načinio takvu klanicu, on je zver, satana, otpad, izrod, beda, mizerija. Ko god da je smislio, izmislio i sproveo takvu krvavu operaciju, zaslužuje večno ispaštanje a ni to, možda, kako je jednom, povodom ispaštanja za širenje mržnje, zapisala filozofkinja Ksenija Atanasijević, nije dovoljno.

Dragi pesniče Mustafa, hvala ti na ovoj knjizi. Pesnici i pesnikinje u Srbiji imaju mnogo toga da nauče iz nje, o poštovanju prema svojim sugrađanima i sugrađankama, kao  i o samopoštovanju. Nadam se da ćemo, svi zajedno, jednoga dana, napraviti jednu pesničku knjigu, koja će biti valjana pesnička reakcija na rasturanje zajedničke zemlje, na pretvaranje brata u krvnika, komšije u dušmanina i da ćemo uspeti, makar i u dalekoj budućnosti, jedni drugima da se ispovedimo, jedni drugima da iskažemo pokajanje i jedni drugima da oprostimo.

Živi bili. čuvajte se, negujte jedni druge, volite jedni druge.
Brinite jedni o drugima.

Žalosno je što se svega toga setimo, tek kad velika nevolja pokuca na vrata. 

Aleksandar Milanković


Autor dela i fotografije: Slobodan Kostadinovski Boka
ć




Comments

Popular posts from this blog

Opelo, naše

A MOŽDA JE SVE...

ZAGRLJAJI 2020.